Saturday, October 9, 2021

Преписка Узун Хајдар-аге и Зекерија-паше у роману Гвоздени облаци Бранилава Јанковића

 



           У нашој књижевности немамо роман у писмима, али Лазаревићева приповетка Швабица има елементе епистоларне форме. Зато је роман Гвоздени облаци новина у домаћој књижевности и заслужује стога посебну пажњу.

            Роман у писмима је низ писама које пише једна или више измишљених личности и која међусобно повезана остварују елементе епске структуре: ситуацију, радњу, карактере и сл. Од античке епистоле, која се разгранавала у два смера, ова форма пролази преко средњег века кроз многобројне варијанте, да би у седамнаестом и осамнаестом веку доживела поновни процват (Н. Бретон „Пошта с пакетом лудих писама, 1630; Мадам Диноаје „Писма једне госпође из Париза једној господи у Авињон, 1716; С. Ричардсон „Памела“, 1740; Русо „Нова Елоиза“, 1761; Гете „Јади младог Вертера“, 1774; Ш. де Лаклоа „Опасне везе“, 1782...).

            Роман Гвоздени облаци Бранислава Јанковића композиционо је подељен на три дела, а има и пролог и епилог. После пролога Крађа неба прва књига Убиства у харему почиње писмом Зекерија-паше које је препуно клетви и мржње.

            „Узун Хајдар-аго,

Знаш ли сам колико те мрзим, те ово писање тера моје великодушно срце да брже куца, али не од радости и усхићења, већ од мржње и беса. Даће добри Алах да ти дођем на џеназу и попишам се на твој гроб.“

Оно што одмах примећујемо у овој преписци јесте да мржња има женско име које ова два лика судбоносно везује. Кроз роман се двадесет и један пут размењују писма ових јунака и последњи сегмент књиге, епилог, састоји се од писма Зекерија-паше. Зекерија-паша је заповедник Ниша и тако се и потписује,али потписи ових ликова могу чинити посебан сегмент овога романа, можда и јесу његов највећи бисер, како се даље развијала приповедна нит:

„Узун Хајдар-ага, заповедник Лесковца, што му ни бабе угљеваре не извадише бол, залуд гасећи жар у ивањданској води.“

„Зекерија-паша, роб овог проклетог града и слуга своје амбиције.“

„Узун Хајдар-ага, заповедник Лесковца, али роб свог срца, цркло дабогда и пси га сокацима развлачили.“

„Зекерија-паша, стари брод исцепаних једара.“

„Зекерија-паша, само то и ништа више, јер све се претвара у прах и прашину.“

„Узун Хајдар-ага, само то и ништа више, јер и прашина зна да замагли поглед и изазове сузе, а он ни то.“

„Зекерија-паша, господар једног великог облака прашине и песка, неколиких песама и ковчега горчине, арам му било сваког сна.“


Узун Хадар-ага је некада био Видоје, отет од родитеља послат је у јаничаре. На самом почетку размене писама, поред мржње повезане ликом жене, коју су обојица много волели и о коју су се, док је била жива, много огрешили, сазнајемо да се догодило убиство у пашином хамаму и да им распоп Јеврем Утвић, главни јунак романа, мора помоћи како би се ухватио починилац. Писма полако, како се радња захуктава, доживљавају метаморфозе – пише се о кошмарима, о тузи, о Србима као народу који Турци поробљавају, пише се о старости, о мукама, несрећи, живима и мртвима, Утвићевој способности да комуницира са неживима, али и о њој, што одржава тензију међу њима до самога краја. Тако ће и бисери ове епистоларне форме, потписи, доживети такође промену:

„Узун Хајдар-ага, који ће једном, јер овај свет се клати час на једну час на другу страну, можда постати пријатељ Зекерија-паши, јер их не спаја само вера, већ и иста сећања и осећања. Е, сад, кога и колико више боле, то ће одредити наша срца, што старија, то тврђа, камену слична. А што је крто, лако се разбије.“

Убица и даље наставља, недужне жене у пашином хамаму страдају, па паша аги детаљно описује како се одвија истрага и, између осталог, истиче и забринутост за свој живот. Одлазећи са Утвићем и Јусуфом у тајне лагуме открива старост тих пролаза док је по њихим зидовима исписан келтски језик. Али је, ходајући кроз мрак и прошлост тих лагума, Зекерија почео другачије да гледа на распопа, никако не разумевајући шта овога тера да толики бол наноси себи, слушајући гласове авети и духова који обитавају у подземним пролазима. А онда је схватио – Јеврем је и сам тражи смрт! После напада који се десио у тим пролазима, Јеврем је нестао.

У једном тренутку ага се разболео, па није одговорио на једно писмо, по чему видимо да су паши писма једина радост. И то је моменат када о жени, која их спаја, добијамо пуну слику и када њеним именом, Лејла, исписујемо њихову мржњу. Паша је Лејлин брат који није одобрио везу млађе сесте и аге. Побегла је с агом, али их је паша стигао у потери и раздвојио. Сестра се од туге разболела. Узун или Видоје је успео да стигне на време и испуни јој жељу да види зору над Босфором. У његовом наручју је срећна преминула. На самрти је заветовала свог вољеног да опрости њеном брату и да га чува.

У наредним писмима ага објашњава да је Булут убила три жене из хамама које су паши спремале смрт, да су га заједно штитили од убице. Зекерији се ближи смрт и роман се завршва следећим речима:

Не можеш небом напунити џепове. Зекерија-паша, старац који је пошао да се игра, јер је живот само то. И ништа више.“

Писма су неодвојиви сегмент Гвоздених облака  и чине да у жанровском смислу ово јесте роман у писмима. Лепота ових писама је немерљива, начин обраћања, потписи као најлепши део у епистоларној форми који су сами по себи оригинална творевина, елиптично згуснути симболиком и суштином, све то их уврстава у сами врх наше књижевности и мишљења сам да овом роману није поклоњена пажња какву заслужује. Издвојила сам један сегмент овога уметничког дела, стављајући по страни остале композиционе чиниоце, ликове, симболику, стил и језик аутора. Најсрдачније препоручујем књигу за читање која је новина не само жанровски у домаћој књижевности, већ и по утиску након читања који ће вас држати дуго и што ће вас терати да јој се изнова враћате.

Wednesday, October 6, 2021

Шарл Бодлер – Цвеће зла

 



            Ако постоји песнички Прометеј, онда је то свакако Шарл Бодлер. Прометеј је од богова украо ватру и поклонио је људима, Бодлер човек је људима поклонио Бодлера песника; поезији је жртвовао своје лако и увек рањиво срце. Своју песничку мисију испунио је часно и поштено: песник живи да би умро, јер има снагу слабих. Истрошио се на песничко – животној ветрометини и животом и делом потврдио истинитост дистиха давно изреченог:

„Ја најмоћнији међу гордима,

А најмањи међу слабима.“

            Био је песник који је докучио дотад недокучиво, који је прешао границу реалног, био је песник сплина и нервозе. Он је отац свим модерним правцима у поезији, родоначелник француског симболизма.

            Шта је толико новаторско у његовом песништву?

           Његова је поезија у односу на романтичарску нова по нeoбичним ставовима према животу. Дао је нови ток француској поезији – декадентној поезији. Читаоце је пленио беспрекорном формом стихова. Конвенционални стих је освежио уводећи у израз тачност, јасноћу и једноставност. Раскид са романтизмом остварен је првенствено у језику.

Збирка поезије „Цвеће зла“ објављена је 1857. године након десетодишњег припремања и рада. Још једно велико дело француске књижевности је изашло исте године – Госпођа Бовари Густава Флобера. Поред године објављивања, заједничко им је још и то што су обе завршиле на суду под оптужбом да се у њима приказују неморалне и ласцивне сцене. Тако је Шарл Бодлер оптужен за увреду верског и јавног морала, а шест песама је забрањeно. Забрана је укинута 1949. године.

            Потпуно је тачно да Бодлерову поезију не можемо одвојити од његовог живота. Он је, у правом смислу те речи, живео своју поезију. Сартр је имао одличан термин који се на Бодлерово стваралаштво може применити – „егзистенцијална поезија“.

            Бодлер је умео да својим доживљајима да метафизички димензије и то је од есенцијалног значаја за његове песме. Љубав према мајци могла је да буде патолошка, и вероватно да то и јесте била, те је зато, на састанцима са њом, он пре љубавник него син, састанци су љубавнички, по музејима. То је љубав према једном апсолуту, како је подвукао Јован Христић, везивање за апсолут, који пружа чврст и сигуран ослонац. Слом који је Бодлер претрпео после њене преудаје одвео га је само у један други, супротни апсолут – потпуну самоћу на коју сматра да је осуђен. Отуда његова филозофија инверзије.

            Цвеће зла је књига једне сурове искрености и једне сурове експозиције самога себе. Кроз стихове тих песама ствара се нови лик, пун пркоса, који самога себе изједа зато што не може да уништи читав свет с којим се инати и који изазива.



            Одбачен, „бескористан за друге, опасан по себе“, и онај који би одбацио живот, Бодлер се обраћа смрти. Он је песник смрти и верује у њу. Смрт је апсолутна и трансцендентална, а у исто време и различита од живота, који је он сада већ фанатички мрзео. За лирског субјекта ових песама смрт постаје сан који ће га ослободити терета – тела, меса у коме очајнички цупка ка ослобођењу.         

            Бодлер чини у овој збирци исто оно што ће нешто касније чинити Кафка - на најмирнији, најуздржљивији начин говори о стварима које побуђују немир и ужас. Апсурд ће представити као нешто сасвим нормално, а попут чешког писца, бестијалност, ужас и грозоту представиће као лепоту, ред и грацију.

            У једном писму мајци написаће: „Знаш да сам увек сматрао да књижевност и уметност теже нечему независном од морала. Лепота концепције и стила ми је довољна. Али ова књига, чији наслов говори све, заогрнут је, као што ћеш видети, хладном и опаком лепотом. Стварана је у бесу и стрпљивости. Осим тога, доказ њеној вредности је у свој болести са каквом говоре о њој. Књига разгневљује људе. Штавише, пошто сам и сам био престрављен ужасом какав би требало да инспиришем, одбацио сам трећину. Негирају ми све, дух инвентивности, па чак и знање француског језика. Не марим за нагваждања свих тих имбецила, и знам да ће ова књига, са свим својим врлинама и манама, наћи свој пут до памћења писмене публике, заједно са најбољим песмама Виктора Игоа, Теофила Готјеа, па чак и Бајрона.“

            Зашто треба читати Цвеће зла изнова? Песник ових стихова сматра да је Француска (држава) тамница – она је земља „где свет многи беда коси.“ Ипак, у мору таме песник уочава светлост и уметност, односно лепоту. Ова је збирка крик очаја због лепоте која се не да утопити у мору сивила, француског друштвеног сивила. Па, немојмо се утопити у сопстсвеном сивилу – читајмо Бодлера који нас ужасава и буди.

Monday, September 6, 2021

„Смрт у Венецији“ – Томас Ман

 


            Пишући о Мановој новели Смрт у Венецији Аница Савић Ребац је рекла да је то „дело савладане, студене туге, где су психологија и композиција сливене у тако савршено јединство да оно збиља представља уметност као такву, уметност као идеју.“ Цело дело подсећа на унутрашњи монолог главног јунака чија је трагедија што је и грађанин и уметник у исто време, јер нигде није јасније и оштрије уметник усамљен него у грађанском друштву омеђеном прихватљивим и неприхватљивим.

            Густав Ашенбах, или фон Ашенбах, живи у Минхену. Шетајући до гробља, кроз једну мистификовану фигуру, добија жељу за путовањем. Од првих редова новеле смрт постаје доминатна одредница главног лика. „Била је то жеља да бежи, та чежња у далеко и ново, та жуд за ослобођењем, одбацивањем терета, и заборавом, - нагон да се удаљи од дела, од свакидашње позорнице једне круте, хладне и страсне службе.“

            Сав живот Ашенбахов састоји се од уметности. Имао је жену, која је преминула, и остала му је ћерка. Путовању ка Венецији је велика метафора, а истовремено увод у његову смрт. Све на то асоцира, нарочито слика на гондоли.

            У делу постоји сликарски подтекст. Природа која је описана подсећа на пределе бога Диониса који има тигра за свог пратиоца. „Лик светог Себастијана најлепши је симбол, ако не уметности уопште, а оно бар оне уметности о којој сада говоримо.“ У ренесансној уметности лик младића који представља светог Себастијана синтеза је и мушке и женске лепоте. Полунага фигура мушкарца који подноси убоде стрела показује да бол није само патња, већ и победа, тријумф. Тако, изгледа само у пишчевој уобразиљи, настаје неми младић, Тађ, који постаје симбол за лепо, мушко тело и безбрижан живот. Ашенбах постаје задивљен дечаком.

            Често се Ашенбах позива на грчку митологију, па је и овде упоредио њих двојицу са Сократом и Фаидром – један старац, а други младић, један ружан а други леп. Младић подстиче у старцу инспирацију, жељу да пише по линијама младог тела. И у „Слици Доријана Греја“ Оскара Вајлда прелепи младић није само телесно леп, већ представља уметност. Као читаоци, ми Тађа видимо само из Ашембаховог ока и скоро увек је приказан на сунцу или светлости. Да би Тађо остао вечно млад, уметник мора да умре.




               Посматрајући Тађа, дивећи му се док борави у Венецији, он страда, вене. Како један расте у својој лепоти, као уметничко дело, други се смањује, уметнк умире. У једном моменту почиње да се стиди своје наборане коже, постаје опијен и прати дечака и његову породицу, а у жељи да се допадне обраћа више пажње на гардеробу, модне детаље и мирисе.

            Ашенбах умире на обали док посматра дечака. „Видиш ли, дакле, да ми песници не можемо бити ни мудри ни достојанствени? Да нужно морамо лутати, нужно морамо остати распусни и пустолови осећања? Узорно држање нашег стила је лаж и глума будале, наша слава и почасни положај је лакрдија, веома је смешно поверење масе према нама, васпитање народа и омладине путем уметности и сувише је смео подвиг, и требало би га забранити. Јер како би могао бити добар васпитач онај чији је дух непоправно и природно управљен према понору? Ми бисмо се радо одрекли те тежње и постигли достојанство, но ма како се обртали, он нас привлачи.“

             Новела Томаса Мана је изразито комплексно дело које се не може прецизно разумети без аполонског и дионизијског аспекта у филозофији Ничеа. Аполонски аспект је попут сна јер се живот представља кроз меру и склад, а најпре кроз лепоту која не постоји у стварности. Дионизијски, пак, аспект представља дивље и неконтролиране силе у човеку. Ниче сматра да се уметнички нагони задовољавају: једном као свет снова чије је савршенство без икакве везе с интелектуалним ступњем или уметничким образовањем појединца, а с друге стране као пијанством испуњену стварност која не обраћа пажњу на појединца, него чак тежи уништењу јединке.

            Зашто треба читати новелу „Смрт у Венецији“ великог и магичног, нестварног Томаса Мана? Зато што сукоб који у себи носи Густав Ашембах јесте сукоб сваког човека. Читајући о његовој борби са собом, ми схватамо да сви људи носе у себи и аполонски и дионизијски култ, светло и мрак, уметност и друштво, понашања која су друшвено прихватљива на уштрб оних која поткопавамо у себи. И зато што нам на деликатан начин показује да уметност зато и постоји – да помири оба аспекта.

Monday, August 30, 2021

Мајка Храброст и њена деца – Бертолт Брехт (Хроника из тридесетогодишњег рата)

 



Ово Брехтово дело је антидрама књижевности 20. века и једно је од најзначајнијих дела епског позоришта. Своју теорију епског позоришта Бертолт Брехт је изградио насупрот Аристотеловом уверењу да се књижевност дели на епску и драмску. Јован Ћирилов је представио разлике између драмског и епског позоришта у односу на гледаоца.

 

Драмско позориште / гледалац                           

Ја сам то искусио                                                                    

Такав сам и ја                                                

То је природно                                              

Тако је увек било                                          

Муке овога бића ме узбуђују jер нема излаза                                                   

Плачем са оним који плаче,                         

Смејем се са оним који се смеје      


  Епско позориште / гледалац 

 Никада себи не бих представио  тако нешто 

Немају права да то раде

То је необично, просто

 Са тим треба прекинути

Муке овога бића ме узбуђују јер има излаза

Смејем се онима који плачу, плачем над онима који се смеју                           

У овом делу се приказује тридесетогодишњи рат између католика и протестаната. Радња почиње у пролеће 1624. године. Мајка Храброст тргује током рата. Са три мушкарца има троје деце – Еилиф, Кетрин и Швајцарко. Мајка није у стању да схвати да њу рат у ствари упропашћује. Она му се радује као извору нових прихода, иако губи своју децу.


Једини интерес овој мајци је трговина и зарада, зато уместо да оде у цркву због мртвог сина, иде на пијацу да распродаје ствари. Кувар ће за њу рећи: „Не би требало да вас мир заварава, Мајко Храброст. Ви сте хијена бојног поља“. У војној поворци, у зачељу, мајка са Катрин вуче своја кола, и на моменте, у тим сценама имамо утисак да је њено мајчинство једина људска црта у овој жени. Чак и завршна сцена када Мајка плаћа сељацима да јој сахране мртву ћерку и пева успаванку, можда спава, наставиће да вуче своја кола и помислити како и даље има посла.

Брехт је лик Мајке замислио као крајње амбивалентан – она у исто време покуша да на све начине сачува своју децу од рата, а опет рат је њен извор профита. Тако она несвесно подржава рат.

Кетрин је други најинтересантнији лик ове драме. Емотивна, емпатична и нежна, дата је као супротност Мајци и можда би била идеална мајка, али јој је то ратом ускраћено. Као и њена браћа, страда због својих врлина. Читалац се мора запитати какво би било друштво и свет у коме се врлине не би кажњавале смрћу.

Поједини тумачи овога дела рећи ће да је кривица Мајчина у немогућности расуђивања, те остаје тако у незнању последица свог ангажовања. Прави кривац је лош уређен друштвени поредак. У позадини дела провлачи се алузија на Хитлерову расну политику и нацистичку пропаганду.

Не могу да не споменем ефекат отуђења, као једно од основних начела Брехтове позоришне теорије које од публике и глумаца захтева критичку дистанцу према позоришној представи. У овој драми поменути ефекат је присутан и у фабули, кроз историзацију догађаја. Зато је ово дело добар пример дијалектичког театра.

Уверења сам да нам требају дела која ће нас мало интелектуално „продрмати“. Чини ми се да смо данас у некој колективној анестезији, како у животу, тако и у читању. Читамо популарно, актуално. Јасно ми је да Брехт није „лагано“ штиво какво највише одговра савременом читаоцу који је брз и нескоцентрисан. Зашто онда Мајка Храброст и њена деца? Зато што нас нешто мора мисаоно подбости, испровоцирати, изломити како бисмо изашли из утрнулости и анестезиране обамрлости. Зато да бисмо били бољи.

 

Monday, August 23, 2021

Повратак Филипа Латиновића – Мирослав Крлежа - препорука

        



 „Његов властити живот негдје се откинуо од своје подлоге и стао претварати у фантом, који нема никаква разлога да постоји, и то већ прилично дуго траје, а постаје све теже и све заморније“.

Овај роман је објављен 1932. године, али се, без обзира на време настанка, бави ликом типичним за постмодернистичку литературу. Временски се радња романа развлачи од 1920. године, па до 1930. са ретроспекцијама, али све се одвија у „реалном“ времену, времену радње, у неколико месеци. 

У овом Крлежином делу постоји заправо само један лик, јер су сви остали ликови дати из угла Филипа Латиновића и ускраћен им је развој – постоје само да би били Филипов доживљај или да би њега боље објаснили. Филип је средишња свест романа. Свезнајући приповедач је изједначен са Латиновићем.

Ликови сликара су чести у Крлежином литерарном опусу (Леоне, Аурел, Филип). Многи тумачи овог интересантног дела рекли су да је роман на известан начин и сликарски, уметнички есеј. Али, пођимо од наслова. Тема је повратак у родни крај из светских метропола, после двадесет и три године, повратак из света у коме је отуђен и стран, у коме је суочен са уметничком јаловошћу, повратак у Панонију, коренима, са огромним кофером комплекса развијених у детињству и неразрешених породичних односа, у средину у којој је, такође, странац. У новој средини се нада да ће пронаћи нову животну, али и уметничку, снагу. 

Повратком започиње потрага за изгубљеним временом, за развијањем клупка тајни. Разрешење очинства за Филипа је је кључ његовог идентитета. У Филиповој свести паралелно егзистирају дечак и одрасла особа. Дечак се одрекао правог имена Сигмунд и назвао се по свом другом, легитимном оцу Филип, бискупском собару, слуги мађарског грофа. Признајући га за оца само потврђује чињеницу да је он мртав отац. Одрасли Филип се свог правог оца, Липеха Костоњевачког, гнуша, не прихвата га. За Филипа је он аристократска сабласт.

Кључна фигура Филипове личности је мајка, а однос са њом је обележен недостатком комуникације, гомилом неизреченог. Провалија између њих је огромна и ништа је не може попунити. У роману је њихов однос најбоље представљен кроз сликање мајчиног портрета у коме Филип – сликар представља оно што се види, што сви виде, али и оно што он слути, што га прати кроз одрастање и дилеме око мајчиног поштења које су утицале и развиле његову несигурност. 




Филипу је одузета подлога која је од пресудног значаја за његову индивидуалну кризу, што доприноси развоју осећаја бесмисленог постојања. Подлугу тумачимо и као животну, биолошку одредницу која утиче на моралне и духовне вредности човека, али и подлогу као средину из које се потиче, Панонија. Интересантно је да ниједан Филипов отац, легитимни и биолошки, нису са хрватског поднебља. 

    „Филипова идеја, на примјер, да у нама станују други као у старим гробовима, и сви ми да смо само куће пуне непознатих мртвих станара...“

Други у нама нас обликују. Филипу је његов атавистички материјал стран, непознат, зато отац и нема име и за том се фигуром четрдесет година трага. Несвесно у нама. 

У роману је дат и један, да тако кажем, суматраистички доживљај лакоће главног лика.  „Осјећао је како је лаган, како добро савладава земљу под својим ногама и како му се иде далеко, у тишину... У тангенти меса, у заносу топла тијела, у гибању по бјелој мјесечини, уз жубор потока, уз шум црних крошања, гдје се чуо топао лепет крила, он се гибао у простору као усијана гваља тјелесног нечег у себи, пун глазбе“.

Крај романа је убрзан – Кириалес се убија, Филипу мајка открива да му је прави отац Лиепах, несрећни љубавник Балочански убија нимфоманку Бобочку. Све је представљено кроз Филипове оче које су специфичне, јер виде детаље ствари, и оне се разликују од очију упртих у њега, оних које губе моћ гледања. Призор мртве жене која као да гледа је моћ писца да ликове трансформише у маске, луткарско-карневалске приказе и у завршним сценама приметан је поступак преласка из људске физиономије у нељудску, утварску. 

Не постоји породица која није оставила последице на дете. Индивидуална је ствар како се са тим ко носи. Уметници су најсензибилнија бића, најосетљивија и као такви ношени струјама прошлости, своје свести, али и подсвести. Зашто треба читати Филипа Латиновића? Његов је повратак у завичај кретање ка самоспознаји, ма шта она донела и ма каква она била, лек са последицама, суочавање са демонима и страховима прошлости. Можда нас охрабри на исто, можда нас осмели или подучи, а можда нас само наведе да уживамо у интелектуалној прози. Крлежа је једно од највећих имена хрватске литературе, а литература и уметност не смеју имати ма какве границе. 


Saturday, August 21, 2021

Данијел Киз – Цвеће за Алџернона

 

 




„Прича која не престаје да изазива полемике. Један од најчешће забрањиваних романа на цензорској листи удружења америчких библиотекара“.

Роман који је овај амерички писац био упоран да објави иако је пет издавачких кућа одбило рукопис. Касније је уследио велики успех – преведен је на двадесет и седам језика до сада и продат у више од пет милиона примерака.

О чему се у њему заправо ради? Зашто је дело сврстано у научну фантастику? Чарли Гордон је рођен са јако ниским коефицијентом интелигенције. Као главни јунак нам преко својих забележака или дневничких записа даје свој доживљај света. Радио је у пекари и имао „пријатеље“ коју су му се подсмевали и малтретирали га. Имао је родитеље и сестру који су га у неком тренутку одбацили. Педесетих година прошлога века није био дискриминисан јер су га називали мороном, идиотом и ретардом.

Чарлијеви записи имају доста словних грешака, „гутања“ гласова, погрешно исписаних реченица, јер је на почетку романа то у складу са његовом интелигенцијом. И као такав, има жељу да учи и напредује. Живи и описије своју свакодневицу, осећа некада неприпадање, тугу, љутњу, усамљеност, али и љубав и срећу.

Чарли се пријављује на један експеримент који ће му повећати интелигенцију и остварити жељу да боље памти и учи. Пре њега тај експеримент је рађен на мишевима. Једини миш који је преживео операцију је Алџернон. Како је захват прошао добро, Чарли пише све боље и памћење му напредује. Почиње да учи и убрзо постаје и паметнији од својих професора и доктора, постаје геније.





Али Алџернон се чудно почиње да понаша. И слична судбина ће задесити Чарлија и експеримент добија силазну путању. Кизово дело је роман тока свести у тој мемоарској, дневничкој записци. Чињеница да је писан субјективним стилом даје доживљају света дозу проживљености и тиме добија на тежини. Кроз ову књигу проговарају сви злостављани и занемаривани, малтретирани, сви другачији. Ово је књига о људима са маргине и не може да нас не дотакне и покаже нам како то стварно изгледа бити неприхваћен и одбачен.

Мислим да сам као професор који има у учионици и децу која раде по индивидуалном оперативном плану схватила како се заправо они осећају и колико им је тешко да се уклопе у окружење, али и како се бори и не одустаје, и упркос свему иде даље. Дивови и громаде!

Топла и срдачна препорука која ће вас откравити и натерати да се и сами запитате и о себи, али и о свом окружењу.

 

Thursday, August 19, 2021

Луиђи Пирандело – Шест лица тражи писца

 


            „Зашто, говорио сам себи, не бих приказао овај сасвим нов случај једног писца који одбија да оживи своја лица, која су рођена у његовој машти, и случај самих ових лица која, поседујући живот, неће да се помире с тим да живе искључена из света уметности?“

            Шест лица – Отац, Мајка, Син, Пасторка, Дечак и Девојчица „упадају“ једнога дан на сцену позоришта где глумци играју Пиранделову Игру улога. Отац говори да траже писца, јер су на свет дошли као лица. Глумци им се смеју, па их Пасторка уверава како су они шест занимљивих лица, али изгубљених. Желе да живе за тренутак, а не вечно.

            Мајка је, после смрти једног од два мужа, нашла посао као кројачица и од тад је у жалости. Ћерка је запала Мадам Паче за око и ћерка почиње да ради у јавној кући. Отац је замало био са Пасторком, али је на време спречена катастрофа (сумња да ју је заиста препознао надвила се над драмом ових лица). Син је одвојен са две године и послат на село, што није никада превазишао и за себе каже да је „једно драмски неостварено лице“.

                 Директор наслућује да ту има материјала за праву драму, само им фали писац. Сцена се поставља као салон Мадам Паче. Лица се буне јер су глумци добили улоге. Син не жели да учествује у драми. Девојчица се утопила у базену у врту, а Дечак је себи пуцао у главу. Глумци разматрају да ли је дечак стварно мртав или није, али Отац виче да је ово стварност, а не фикција.



            Директор је престрављен и исцрпљен и гаси сва светла. Међутим, на рефлектору се јасно оцртавају Лица, само сада без Дечака и Девојчице. Директор бежи. Са десне стране излазе Мајка, Отац и Син, касније за њима и Пасторка смејући се. Седа у публику  и вришти од смеха. Излази из позоришта и спушта се завеса.

            Временски, радња траје један дан. Пирандело се у овој књизи поиграва терминологијом, али и позориштем. Драма у драми, представа у представи, али ко је писац? Шаптач (један од ликова) не може бити аутор. Син је гротескни лик који истиче: „Пустите ме да одем, молим вас!  Пустите ме! Ја нећу ништа да представљам!“

           Отвара се питање шта је унутар ове представе драма, а шта стварност, али је дискутабилна и временска одређеност прошлости и садашњости, „реалност данашњице је сутрашња илузија“, како за глумца, тако и за лика. Мајка виче: „Догађа се и сада, догађа се стално!“ Које је време реално?

          ЗАЧАРАНИ КРУГ У КОМЕ СЕ СВЕ УВЕК ПОНАВЉА – СВЕ ЈЕ КРУГ. Распад стварности у делу Луиђија Пирандела је потпун и дефинитиван. Лик је омеђен драмом и везан за њу и по томе овај писац иде за Аристотеловим уверењем да ликом доминира радња. Стварни човек постаје лик, али и стварни човек је илузија.

 Начин на који он употребљава позорницу утемељује нову и модерну драматургију. Метатеатралност овог аутора има корене у филозофији егзистенцијализма што се представља у двосмислености осећаја, не коришћење традиционаланих механизама драма, подједнако испољавање илузија кроз садржину и форму. Драма се осамостаљује и живи свој живот, те се самим тим, границе између живота и позорнице губе, као и границе између глумаца и публике.

Пјеро Кудини истиче: „У јеку двадесетог века обновити формалну циркуларност театра значи макар наговестити могућност обнављања архетипске театарске супстанце, назначити могућност учествовања која је есенцијална форми театра. И показати, на неки начин, форме такве рефлексије на самим позоришним даскама, док се театар ствара – театар који самог себе рефлектује. На тај начин, у оквирима грађанског театра, Пирандело се једнако може видети као велики иноватор и велики рестауратор“.

Књига вредна читања. Будите део Пиранделовог магијског круга у коме се губе границе између стравности и уметности.