Friday, March 18, 2011

Ogoljene duše


Duhovna sirotinja je jedini termin koji trenutno može da objasni stanje svesti našeg naroda, sve devijacije jednoga društva prisutne su kod nas, javne su i legalne. Potpuno prihvatljive i inverzno edukativne. A da dopiru do mladih, vidimo i sami.








Kamo neko ko određuje šta sme u etar, a šta ne? Gde su ti ljudi koji su to pre radili? Postoji li to zanimanje još ili je ovo demokratija? Voditelji? Ne, to su izveštačeni loši govornici koji nisu naučeni pravilnoj dikciji, koji nerazgovetno pričaju i otaljavaju posao. E, baš to otaljavanje je postao trend. I jako me nervira. Cela životna filozofija se svela na otaljavanje.


Sada mi je vreme pismenih zadataka u školi. To inače smatram najodvratnijim delom svoga posla, ali iz godine u godinu mi sve teže pada. Objasnim deci da pismeni sastav ne sme biti to čuveno otaljavanje obaveze i oni se potrude, daju neki svoj maksimum. Ja sam prepadnuta ko će nas naslediti, koje duhovno bespuće živi u njima. Oni žive u nekom vakuum prostoru nezainteresovanosti i uopšte nisu zabrinuti zbog toga, naprotiv, opušteno! Bleja! Svesno deklarisanje sa ovčicama.  Mene plaši njihov prazan um i njihov doživljaj sveta oko sebe.  Zavidno prazan.




A što da ne budu takvi? Svuda im se serviraju poruke da ne treba da rade na sebi. Para imaju u državi samo oni koji se bave mahinacijama bilo koje vrste, kakva, bre, škola. Ministarstvo prosvete im dribla profesore kao malu decu, otiru noge od nas, pa što da uče. Profesori su inače ljudi koji su plaćeni kao vozači Gsp-a, pa čemu sve to? Jer neminovno, ma koliko me to ljutilo, sve vrednosti ovoga društva se mere parama. Što da uče, pa da se pravdaju posle društvu što su „štreberi“? Danas je faca u društvu onaj koji ima sve slabe ocene i pije pivo umesto vode. Ne, ne, ne...ovde nije trenutak za one babske verzije:“E, u moje vreme“...Moje vreme je pluskvamperfekat, davno svršeno vreme u kome je faca bio neko ko svira gitaru, nosi rokericu i igra košarku najbolje u kraju. 



Otišlo je vreme talenata. Nikakvi talenti i ni za šta ne postoje. I ta deca, dobra deca, kako mi kažemo, su sasvim prosečna, ali u moru lošega, u mrtvom moru, oni odskaču. A i mi smo postali loši. Vrlo loši ljudi, zluradi i maliciozni, sitničavi, ružni, tužni. Naša vlada poziva Srbe da se vrate iz Japana, a Englezi ne žele da se vrate, hoće da pomognu zemlji koja im je omogućila da rade. Plemenitost, šta to beše? Učim sinove toj reči. Jako mi otežavaju faktori sa strane. Moj stariji sin ide u drugi razred osnovne škole. Celo odeljenje ima profil na fejsbuku. Čitam šta pišu, šta komentarišu i čudim se. Roditelji, roditelji...da li ste“ svesni svoje nesvesti“???? I onda se preispitujem da li sam u pravu što ne dajem detetu mobilni telefon i što mi sin tek jednom nedeljno sedne  pola sata za računar. Smatram da ništa ne propušta, ali da li se kao takav može uklopiti u društvo? Deca su nam danas mahov emotivno i vaspitno zapuštena i raspuštena, prepuštena sebi, a dete nije čovek. To tek treba da bude.




I da ne udavim potpuno, jer je ovaj Miličin stil blog o kulturi i modi, ali deo Miličinog stila je pedagoški rad i materinstvo.  Vaspitavam sinove prema  svojim uverenjima, ali da li će se i oni osetiti pluskvamperfektivno kao i ja što se sada osećam? Svuda smo okruženi negativitetima, narod je napunjen negativnom energijom, ljudi i fizički i duhovno postaju nakaze. Deca nam liče na nakaze i svi postajemo isti. 


Ali ja verujem u bolje vreme, dajem sve od sebe da naučim nešto ove nove generacije, iako mi se vraća kako mi se vraća i apelujem na sve vas da se trudimo da oplemenimo ogoljene duše.









No comments:

Post a Comment