Tuesday, April 26, 2011

Garderoba u skladu sa godinama


Veoma je važno imati svest o sebi, ali je jako važno i biti svestan svog izgleda. Nije zanemarljiv podatak i da godine neminovno utiču na sve, pa i na segment odevanja. A odevanje je moć i znanje. Umeće odevanja muči ljude od postanka. Promašaja uvek uma, čak i među najtalentovanijima. Ali, ono što možemo kontrolisati, ne sme biti nepomenuto.

 

Poslovna garedroba je važan segment svake žene i s tim treba biti jako obazriv. Ovde govorim o svim ženama, pa i onima koje se vajkaju da ne rade s ljudima, ili im je posao takav da zahteva kombinezon ili uniformu, ili je posao gde se fizički više aktiviramo. Do posla u jednoj garderobi, a na poslu u drugoj! Ubrzo ćete shvatiti kako vam je život prošao uvek u  istoj garderobi.


Postoji nekoliko stvari koje nikako ne biste trebali da oblačite kada idete na posao. Prvo to je dubok dekolte koji je sasvim zabranjen ukoliko želite da izgledate kao pristojna poslovna žena.Treba biti svestan da  i majice bez leđa, bretele, kratke stvari koje otkrivaju stomak i leđa nisu deo pristojnog poslovnog garderobera. Izbegavajte i providne meterijale.


Starijim damama ne preporučujem obuću koje otkrivaju prste i pete. Valjalo bi u poznijim godinama izbegavati krupne dezene, šare, kocke, cvetove. Naročito ako imate koji kilogram viška, jer će to tada delovati još neprimerenije. Uvek je bolja manja šara.  Vrlo je teško vremešnijim gospođama da se ne „zbabe“ pre vremena, a da opet budu moderne i elegantne. Ne preporučujem ni monotone boje, one koje dodatno umrtvljuju. Žene treba da nose uglavnom suknje  ispod kolena, a ako nemaju baš lepe noge, onda do gležnjeva. Rukavi su imperativ, a dobar izbor su tri četvrt rukavi koji svima lepo stoje. Treba izbegavati upadljive pojaseve, bolje izaberite tanak kaiš koji komotnije stoji uz struk.



Neko će reći da ne bih trebala pisati o tome da se moramo obazrivo oblačiti, jer šta to uopšte znači „u skladu s godinama“??? Možda bolje prema datoj prilici. Niko neće u štiklama ići na pijacu.  Ali nije to problem. Nedostatak samosvesti rezultirao je da svašta možemo sresti u svom okruženju.



Ni devojke nisu pošteđene svesti o godinama. Vrlo često deluju starije zbog lošeg odabira garderobe za sebe, te poruka koju šalju o sebi može biti nepoželjna. Uticaji medija na život mladih...tema za neku drugu blog priču, ali pod uticajem neukusa kojih nismo, nažalost, pošteđeni ni na jednom televizijskom kanalu, rezultira očajem i jednoličnošću. Imamo dva tabora među devojkama.



Prvi, mračniji, izbodeniji, tetoviraniji, s porukom "ja sam tinejdžerka puna besa - ne dirajte me, opasna sam", ili "hoću da budem drugačija", a ne znam kako, pa biram najgori od svih načina ili, jednostavno, što bi psiholozi rekli, nesretno detinjstvo... Nije primereno odevanje ni za školu, niti  za bilo koju drugu ustanovu.


A drugi, pak, tip devojaka, ima jednako transparentnu, takođe negativnu  konotaciju: "Poželi me". Utisak jeftinog, otvorenog, dostupnog, preteranog. Neukus i neumerenost svuda, naročito po pitanju stila. Takođe neprimereno odevanje gotovo svuda. Oprez! Pazite šta želite. Da li je vaša garderoba u skladu sa godinama i onim što vi jeste?  Možda je baš poruka vašeg stila ono što ne valja i pravi problem u životu. Čovek se može menjati...kada vidi da nešto nije dobro.



Wednesday, April 20, 2011

Farmerke


Najraniji poznati prethodnik farmerica je debelo indijsko pamučno platno iz XVI veka. Platno se bojilo u indigo i tako se prodavalo mornarima u Bombaju.



Farmerice su prvi put bile proizvedene u Đenovi kada je ovaj grad bio nezavisna republika i pomorska sila. Napravljene su za pripadnike đenovljanske mornarice gde su se zahtevala odela za sve vremenske prilike. Džejkob Dejvis je bio krojač koji je zajedno sa Štrausom patentirao farmerice sa bakarnim dugmićima kao pojačanjem. Kasnije farmerice nose ostali radnici, među kojima su i farmeri i traperi.




Od kada je Levi Strauss davne 1853. godine napravio prvi par pantalona od teksasa, one su do današnjeg dana ostale osnov svakog stila oblačenja. Ne postoji ženski ormar bez farmerki niti se to može zamisliti. One su uvek i zauvek. Međutim...


Činjenica je da jako malom broju žena taj džins lepo stoji. Duge noge i vitak struk su najprikladnije za farmerke, čitaj sve je najprikladnije uz takvu građu. Milioni žena imaju problem da nađu model koji im odgovara.


Šezdesetih godina XX veka kod nas je imao farmerice samo ko je imao nekoga u inostranstvu (setite se filma BAL NA VODI). U školama je bilo zabranjeno dolaženje u džinsu. Ali, to je bilo nekada. Danas mladi nose samo džins i ništa više. Devojke nemaju samopoštovanja kada je džins u pitanju, ne stoje im modeli plićih farmerica, ispadaju delovi tela, deluje ružno i neumesno. Moda...Kada su trend uske farmerice, svi ih nose. I one kojima lepo stoje, i one kojima manje lepo stoje. Danas je moderno i da veš viri ili, pak,  donji deo leđa iz farmerica. Meni je to neukus.



Uzastopna tema ovoga bloga je bila oprez u izboru stvari za sebe i oprez u odabiru  boja, svest o građi i onome šta želimo poručiti o sebi. I ovoga puta apelujem na svest o tome da ne treba biti moderan po svaku cenu, ne treba biti smešan...Upravo taj džins (uske farmerke pritkoga struka, gola leđa i još štošta, patike i gore neki duksevi s kapuljačom ili bez) su rezultirali da su naši mladi danas kao Kinezi u vreme revolucije – svi isti, uniformisani. Mi nekada pričamo o tome da vratimo uniforme u škole, ali deca su to uradila pre nas.




Zato, vratimo farmerkama njihov sjaj, dajmo im pijedastal koji zaslužuju. Najlepša kombinacija za sve prilike su farmerke i štikle, sako ili košulja. Unesite i farmerke u boji u svoj odevni stil. Pogledajte sebe u ogledalu, pre svega u tom džinsu. Dajte sebi samopoštovanja pre nego izađete na ulicu.  A farmerke neka imaju svoj neprolazni pečat, koji inače imaju, a ne smešnu konotaciju.














Friday, April 15, 2011

Српске језичке недоследности


Језички стручњаци истичу да би неке речи и језичке конструкције требало избегавати да би се постигла  чистота стила. Лексичка норма утврђује правила за избор речи које могу ући у стандардни, књижевни језик. Тежња ка чистоти језика тражи избегавање нестандардних облика и туђица. Варваризми су речи преузете из страних језика иако за њих постоје добре замене домаћим речима, које казују исто што и стране речи. Језик је променљива, динамична категорија која осликава живот и нормално је да су неке стране речи стекле „право грађанства“ (интернационална лексика). Међутим, треба се борити против непотребних страних речи.






У новије време ствара се, под утицајем језика политичара и средстава информисања, телевизије посебно, лексички слој са посебним карактеристикама и прекомерном употребом речи позајмљених из енглеског језика. Речи и конструкције које дају сатиричну подлогу тексту који следи узете су из дневне штампе, језика политичара, спикера појединих ТВ кућа и колоквијалног говора.



     Тог јутра донео сам одлуку да обавезно идем на ФАЈНАЛ  ФОР. Доручковах у БЛУ МУНУ, купих цигарете у ПЈУ БЕЛИ и одох да ЕДУКУЈЕМ студенте. Иако ми СИЛАБУС није најсавршенији, ваљда је довољно за ниво БАЧЕЛОР студија. Њихова, тј. студентска интересованја, доћи до изражаја у САПЛЕМЕНТУ дипломе. Желим данас да будем што ТРАНСПАРЕНТНИЈИ пошто стално имам на уму спортски спектакл. А спорт постаје српски БРЕНД.
     Кад се уверих да ми је СТАЈЛИНГ АДЕКВАТАН, кренух. Успут ме пратила велика група ФАНОВА РЕД СТАРА, али мени је било КУЛ. Ми смо ИН, а БЕД БЛУ БОЈСИ су АУТ. На улазу у арену гужва. Једна ФЕНСИ дама држи микрофон и обавештава да ће бити само кратак БРИФИНГ. Какав брифинг, жено божја, шта ме брига што си ПИ АР клуба, хоћу на трибине. Хајде, да и то чудо чујем : „Расписујемо ТЕНДЕР“, рече она, „клуб ће бити приватизован и ИМПЛЕМЕНТИРАЋЕМО се у савремене спортске ТРЕНДОВЕ“. Стефане Немања, Доситеју, Вуче! Где сам то залутао? Ово се претвара у ПЕРФОРМАНС.
     Седох на своје место, полуошамућен, а једно младо згодно чељаде с факултета гледа ме чудно. Заобиђи ме, сестро, још ми само треба МОБИНГ па да ИМПРЕСИЈА буде комплетна. Имам излаз – отићи ћу на РАФТИНГ после свега овога, приближава се ВИКЕНД. Сешћу на БАЈС па у ШОПИНГ и правац  Дрина. На моју срећу на РАФТИНГУ ће бити једна ПСИОХОЛОШКИЊА, а у њеној пратњи биће и ДОЦЕНТКИЊА која је ПСИХОТЕРАПЕУТ. Ваљда ћу њима моћи да кажем своју муку, брате. Смарају ме, па то ти је! Али, имам и ја свој БЕКСТЕЈЏ.


Када пажљивији читалац истанчаног језичког осећања прочита овакве текстове, вероватно се присети Доситејеве опаске: „Која је нами корист од једног језика кога једва један од десет хиљада разуме...?“ Да ли је дошло време да и ми, као и Французи, оснујемо Институт за очување матерњег језика? Ако наставимо овако да кваримо српски језик, бојим се да ускоро баке и деке неће моћи да се споразумеју са својим унуцима.


 Јер овако говори српска омладина:
„'Ајмо на вопс, нешто сам у дауну“. „Мојне, боље да блејимо гајби.“
„Шта си се истриповао, та девојка ми се ђасви нимало...Видиш да је габорка“.
„Плизим те хајде са мном у шопинг до мола“. „Сори, данас ми није деј“.
„Даунлодовао сам онај фајл, па ћу ти га послати и-мејлом као атачмент. Си ја“.  
„Значи, брате, бедак. Блејим гајби, а риба ми запалила код ортакиње. Не цима ме на мобу, а лешеви ми ту!“
„Жено, дошла сам да искулирам мало јер сам прсла од оног лика. Ајде да се не трипујемо много, него да се рестартујемо“.
„Био је на чету, а ја му лајковала. Бај д веј, ђасви ми се твоје тике“.
„Тебра, мојне ме више хејтујеш тим риквестовима на фејсу“.


"Књиге, браћо, књиге, а не звона и прапорце!"


                                                                                                           Драгољуб Зорић, Милица Маглов
                                                                                                            





Tuesday, April 12, 2011

Mini


Mini suknja je modni evergreen, neprolazni trend, deo svačijeg stila. Pošto je i ove sezone hit modnih pista, postavljamo sebi razna pitanja. Neretko komentarišemo devojke u „minićima“, domunđavamo se iza leđa da li to priliči njoj ili ne, da li je dovoljno stara za takvu smelost ili, ne daj Bože, prestara za takve detinjarije!



Imamo li noge za mini suknju i da li smo dovoljno stari  za tu dužinu?

Kada je Meri Kvant prva izmislila mini, bila je prva među smelima i hrabrima, izazvala je modnu revoluciju. Moda  prati mini, a ne mini modu.  Danas, kada je Srbija postala javno porno estetizovana, od neprikladno odevenih voditeljki do načisto golih pevaljki, par ženskih nogu u miniću stvara predrasude? Povod za lažnomoralna govorkanja ? Smešno. 





Kažu sa godinama treba skraćivati kosu, a produžavati suknju. Nisam ni od onih koji bi to porekli. Možda baš treba raditi obrnuto. Zašto imam utisak da je postalo nepristojno živeti posle tridesete, a kamo li znati po nešto o modi i još nešto od toga primeniti na sebi? Nošenje „minića“ nije pitanje stila, već estetike. Da biste nosili mini, morate da izgledate savršeno. A mini u pedesetim godinama i nije primeren, ma kako izgledali. Međutim, setih se Tine Tarner, žene koja i u šezdesetim ima izvajane noge i uz njen životni stil i harizmu, mini ide kao imperativ. Dakle, bitno je ko nosi mini.




Mini suknja je stvar ličnog izbora i doživljaja sveta, govori o našim stavovima. Danas na modnim revijama i muškarce viđamo u „minićima“. Priča o dužini suknje u ovom veku, kada je sve oko nas nakaradno i deformisano, je krajnje marginalna.




Neki kreatori se bune, pa kažu da posle dvadeset i pete moramo reći zbogom mini suknji, ali mi živimo u savremenom društvu koje nam forsira ideju mladosti i lepote, tako da danas više ne znate koliko ko ima godina. Meni je to postalo nemoguće odrediti. Ja sam, lično, zagovornik suknje pet prstiju iznad kolena, ali volim da ponesem i mini, sve ređe...i ređe...i možda još samo na plažu.




Tako i treba da bude. Javne institucije, poslovna varijanta, ne mini suknja. Mini samo u slobodno vreme.  Godine? Bitno. Neko ume tu smelost da ponese u dužini suknje i sa osamnaest godina, mada retko, a neko i u pedeset to nosi fenomenalno. Mada, u ovoj našoj zemlji sa jeftinim erotskim ukusom i estetikom, sa devojčurcima koje nakaradno našminkane, preterano namalterisane, deluju kao klovnovi u cirkusu, malo odmerenosti  neće škoditi. Ne moda, i ne po svaku cenu. Ne izgledajmo kao smešne nakaze.



Ponesite mini kada i gde mu je mesto.






Tuesday, April 5, 2011

Hulahopke

Ženske čarape su oduvek fascinirale, još od pojave najlon čarapa kada su žene bile oduševljene, blago je reći da je to bilo planetarno ludilo i pomama. Bile su skupe i luksuz za žene naših podneblja. Pod uticajem filmskog platna (bioskop-nije još, deco, bilo televizora, a kamo li drugih medija) i čarapa sa crnom linijom duž noge, naše su se, večito siromašne dame, dosetile da tu liniju iscrtaju po nozi.





One traju u modnom istorijatu svega 50 godina i nemoguće je da se ne pitamo kako su žene živele bez njih, u krajnjem slučaju: kako im nije bilo hladno?! Na velikom platnu prva ih je promovisala  glumica i plesačica En Miler. Osmislio ih je kao modni detalj vlasnik tekstilne kompanije, Alen Gant. On je oslobodio žene haltera i ponudio im hulahopke. Tvigi, modna ikona šezdesetih promoviše hulahopke, a u prodaji se pojavljuje i serija sa njenim imenom. Džuli Nevmar, zapamćena po ulozi Catwoman u Betmenu iz 1966, patentirala je sopstveni model hulahopki. Njena inovacija je šav koji povezuje prepone i struk - čineći da zadnjica i butine budu bolje naglašeni.





Želja žena da se dopadaju, posebno da se njihove noge dopadaju je nešto što je ovaj nužni garderobni element razvilo do umetnosti kada su dezeni u pitanju. Činjenica je da muški deo populacije smatra ženske hulahopke fetišom, svetinjom i dečačkom fantazijom. Ovde ću samo reći: samodržeće, silikonske trake do pola butine... i mašta već gori.



Sve žene nose i vole čarape. Od onih koje vole pamučne, tople, pa preko večitih balavica sa dezenima drečavih boja i šara, do onih koje tu šaru, taj rad na ženskim hulahopkama smatraju izrazom i odrazom. One prate liniju noge i još je više ističu, naglašavaju, pridodaju izrazu ženstvenosti i lepote. 



Proleće. Varljivo. Cvetni dezeni svuda i na svemu. Obavezno i cvetne čarape. Uklopite ih kako znate i umete. Imate i značenje cvetova (čitaj na blogu, primedba M.M.), pa nađite sebe u svemu tome.  Za umerenije, samo jedan cvetni detalj, za hrabrije i smelije  -budite sva u cveću, ali skladno i pažljivo biranim dezenima da ne izgledate kao bugarski turista sa Havaja. 




Budite svesne i u ovom odabiru koji je nužan, pogotovu za poslovne dame, da sebe predstavljate svakim svojim izborom i da ništa nije manje važno. Sve je bitno i sve je slika o vama.  U krajnjem slučaju, budite drugačije svojim stilom. Izaberite svoje hulahopke.