Wednesday, May 25, 2011

Književno veče sa Dragoslavom Mihajlovićem


U Građevinskoj tehničkoj školi na Zvezdari u Hajduk Stankovoj 2 je u utorak 24. maja organizovano književno veče sa piscem romana „Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“. 
19h, sparno veče u našoj biblioteci odzvanjalo je aplauzom za velikana srpskog pera, najvećeg savremnog pisca u Srbiji treuntno.


Nije bilo teško doći do akademika.  Učenik mi se pohvalio činjenicom da je s piscem kućni prijatelj. Automatski mi je sinula ideja da ga zamolim da pita gospodina Mihajlovića da li bi se mogli čuti kako bih mu predložila da dođe do nas. Znam da pisci to ne rade, ne vole da idu u škole i odgovaraju na đačka pitanja, ali roman „Kad su cvetale tikve“ je generacijama najomiljenija knjiga među učenicima i uvek deca pitaju što nemamo još ovakvih knjiga za lektiru. 



Na sastanku u SANU-u sve smo ugovorili. Imala sam tremu pred susret sa mojim trećim ispitnim pitanjem na književnosti XX veka kod Novice Petkovića. Neposredan, jednostavan i prešarmantan bio je voljan da uradi sve za našu školu. Rado će nam biti gost. Razmenili smo knjige, pričali o literaturi i čekali 24. maj.


Deca su u velikom broju želela da vide pisca, da ga vizuelno dožive (mada je Dragoslav Mihajlović gestikulacijom stavio do znanja da nemaju bog-zna šta da vide) i morali smo da ograničimo broj učenika. Imala sam obzira i za godine pisca i duboku starost i nisam želela da veče s njim bude uštogljeno u formi i nekim suvim činjenicama, već neposredno i ćaskajući da čujemo njegovu priču.



Učenici su imali more pitanja, a pisac iskren i raspoložen. Pogodila me njegova životna priča i nekako uvek dođem do zaključka da najveća imena u našoj zemlji, najveći umovi i talenti koji svoj narod zaduže svojim radom, žive u bedi i nemaštini. Toliko o zemlji i društvu. Ono što me je fasciniralo je vispren duh, duhovitost u neverovatnim količinama i volja, ta neiscrpna volja koja nikada nije davala nikakve izgovore. 



Kaže pisac da napiše i dovrši još dva započeta romana, pa da se sprema da putuje. Svest o godinama, starost koja je i Bogu teška, a duh večno mlad, poruke i saveti đacima, neposrednost i šarm ostavili su na sve utisak i ovo će sigurno biti nezaboravno veče za sve nas, a za mene poznanstvo koje nastavljamo i koje me na momente, kada na tren posumnjam, vraća u svet ideala i istinskih ljudskih vrednosti.


U teško vreme živimo, svet okrenut naglavačke ili unatraške, idoli su nam mladima zabrinjavajući i alarmantni, deca nemotivisana i prepuštena stihijskom, besciljnom životarenju u takozvanom životu, a svet duhovnosti i talenta ostaje dostupan samo grupici. Svako od nas treba da bude predodređen za nešto. Predodređenost nije računar, bleja i zuja. Neka nam ovaj veliki čovek i akademik bude uzor kako treba prvo živeti, biti roditelj, pa ona biti uspešan.
Hvala piscu na poznanstvu koje me bodri i hrabri.



Monday, May 23, 2011

Mobilni – Beogradsko dramsko pozorište


Predstava „Mobilni” Sergija Belbela u režiji Katarine Vražalić u kojoj glavne uloge tumače Neda Arnerić, Jelisaveta Orašanin, Elizabeta Đorevska i Miki Damjanović je svojim podnaslovom – svet digitalnog telefona – dovoljno satirično ukazala na osnovno sredstvo komunikacije danas u vremenu kada se stvarni kontakt  („oči u oči“) gubi.  Ovo četvoro glumaca predstavljaju svet današnjeg savremenog čoveka koji je u potrazu za bliskošću unapred suočen sa propašću.


Belbel nam ogoljuje na ciničan način komunikaciju u kojoj je centar mobilni telefon. Četiri različita životna puta spajaju se jednim nesrećnim slučajem i bivaju povezana savremenom tehnologijom. Snimanje videa, poruka, razgovora u vreme kada se dešava nesreća, pokazuje na ljudsku potrebu za prijatelje u nevolji, a to je, nažalost, mobilni. Danas se čovek jedini s njim druži. 



Ma koliko junaci ove drame bili prestravljeni samoćom i ma koliko jaka njihova želja bila za dopadanjem i pripadanjem, ipak su uplašeni i od neposrednog ljudskog kontakta, jer se u njemu ne snalaze. Fenomenalna ekipa na novoj, Maloj sceni Beogradskog dramskog pozorišta u kojoj smo tik sa glumcima na pozornici, skokovi emocionalni u kojima prepoznajemo anksioznost savremenog doba i sebe same, nateraju nas da shvatimo da smo deo te priče ma koliko to sebi ne želimo da priznamo.



Danas je mobilni i modni detalj i deo kulture. Sedimo u kafiću i ne pričamo već "jurimo" Wi-Fi, ćutimo i kuckamo. Bolest današnjice otuđenje i samoća. Verni prijatelj tog soliranja je mobilni uređaj u kome imamo sve, sve potrebne i nepotrebne podatke, sve slike ljudi koje ne poznajemo, sva prijateljstva koja su fiktivna i sva društva koja ne postoje...Dok u stvarnom svetu kuckamo...


Đaci zadovoljni, kažu najbolja predstava do sada, naravno tek koliko su oni sebe u tome prepoznali posebno je pitanje, mada smeh i slobodniji scenski govor uvek se dopadne mlađoj publici. Velika brojnost u ovoj poseti pozorištu i izuzetni utisci svih nas koji smo je gledali.
Moje tople preporuke.




Tuesday, May 10, 2011

SIVA BOJA


Siva je sačinjena od crne i bele, mešavina svetlosti i tame. U hrišćanskoj simbolici se ova boja smatra bojom mrtvih.  Dodaje joj se mistifikovan ton. To je crna u njoj.



Sivo je boja pepela i magle. Posotoji taj segment sive koji se asocijativnim putevima vezuje za setu i tugu, čamotinju i loše, tmurno vreme.  „ Sivo, sumorno nebo... “  Prema Jungu snovi koji se javljaju u nekoj sivkastoj magli  dolaze iz potisnutih slojeva nesvesnog koje valja rasvetliti.




Obično se u genetici boja siva prva primećuje. To je ona siva boja koju zatvorenih očiju vidimo u mraku. Bebe svet prvo vide sivom bojom. Čovek je siv u središtu hromatskog sveta, on je središnja siva među suprotstavljenim bojama, između žute i plave, crvene i zelene, bele i crne.




Orjentacija u svetu boje omogućuje četiri apslolutna tona: četiri temeljna tonaliteta koji se nazivaju apsolutno žuto, apsolutno zeleno, apsolutno plavo i apsolutno crveno.  
Čovekovo se ponašanje u sivom središtu menja u zavisnosti od stanja njegovog karaktera i života. U kružnoj zoni, koja sadrži dvanaest glavnih tonaliteta, on nalazi četiri apsolutna tona i njihove prelaze – sličnost sa Zodijakom. Svako traži sebi najdražu boju u čijem je centru siva.




Siva je boja elegancije i odvažnosti. Mada kod nas, kao i sve, često može biti preupotrebljavana. U muškoj modi najčešća boja je siva. Muškarci u Srbiji kao da ne znaju ni za jedno drugo odelo sem u sivoj  boji. Slično je i sa košuljama i kravatama. Najčešće tu sivu upotpunjavaju crnim tonovima obuće ili košulje, što može biti izuzetno moderno, ali ja ne odobravam. Dva tamna, hladna tona nikako ne idu  i plus  košulja crna koja je simbol žalosti ne može u našoj kulturi biti popularizovana kao na zapadu, gde ima sasvim drugo značenje.




Siva haljina nikada ne može biti promašaj, kao i čarape i tašna u ovoj boji. U ženskoj modi stvari stoje drugačije. Sivi kaputić je besmrtan, marame u ovim tonovima nikada ne izlaze iz klasičnih modnih okvira. Kačketi za devojke od sivog štofa daju notu prefinjenosti vašem stilu. Preporučujem i sivu mini suknju za one koji imaju godina za to i noge za to.



Siva može biti i vedra  ako je vešto uklopljena s drugim bojama. Zato je jako poželjna za kombinovanje i igranje u maštovitim varijantama odevanja. Svakako neizbežna boja u vašoj garderobi.