U Građevinskoj tehničkoj školi na Zvezdari u Hajduk Stankovoj 2 je u utorak 24. maja organizovano književno veče sa piscem romana „Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“.
19h, sparno veče u našoj biblioteci odzvanjalo je aplauzom za velikana srpskog pera, najvećeg savremnog pisca u Srbiji treuntno.
Nije bilo teško doći do akademika. Učenik mi se pohvalio činjenicom da je s piscem kućni prijatelj. Automatski mi je sinula ideja da ga zamolim da pita gospodina Mihajlovića da li bi se mogli čuti kako bih mu predložila da dođe do nas. Znam da pisci to ne rade, ne vole da idu u škole i odgovaraju na đačka pitanja, ali roman „Kad su cvetale tikve“ je generacijama najomiljenija knjiga među učenicima i uvek deca pitaju što nemamo još ovakvih knjiga za lektiru.
Na sastanku u SANU-u sve smo ugovorili. Imala sam tremu pred susret sa mojim trećim ispitnim pitanjem na književnosti XX veka kod Novice Petkovića. Neposredan, jednostavan i prešarmantan bio je voljan da uradi sve za našu školu. Rado će nam biti gost. Razmenili smo knjige, pričali o literaturi i čekali 24. maj.
Deca su u velikom broju želela da vide pisca, da ga vizuelno dožive (mada je Dragoslav Mihajlović gestikulacijom stavio do znanja da nemaju bog-zna šta da vide) i morali smo da ograničimo broj učenika. Imala sam obzira i za godine pisca i duboku starost i nisam želela da veče s njim bude uštogljeno u formi i nekim suvim činjenicama, već neposredno i ćaskajući da čujemo njegovu priču.
Učenici su imali more pitanja, a pisac iskren i raspoložen. Pogodila me njegova životna priča i nekako uvek dođem do zaključka da najveća imena u našoj zemlji, najveći umovi i talenti koji svoj narod zaduže svojim radom, žive u bedi i nemaštini. Toliko o zemlji i društvu. Ono što me je fasciniralo je vispren duh, duhovitost u neverovatnim količinama i volja, ta neiscrpna volja koja nikada nije davala nikakve izgovore.
Kaže pisac da napiše i dovrši još dva započeta romana, pa da se sprema da putuje. Svest o godinama, starost koja je i Bogu teška, a duh večno mlad, poruke i saveti đacima, neposrednost i šarm ostavili su na sve utisak i ovo će sigurno biti nezaboravno veče za sve nas, a za mene poznanstvo koje nastavljamo i koje me na momente, kada na tren posumnjam, vraća u svet ideala i istinskih ljudskih vrednosti.
U teško vreme živimo, svet okrenut naglavačke ili unatraške, idoli su nam mladima zabrinjavajući i alarmantni, deca nemotivisana i prepuštena stihijskom, besciljnom životarenju u takozvanom životu, a svet duhovnosti i talenta ostaje dostupan samo grupici. Svako od nas treba da bude predodređen za nešto. Predodređenost nije računar, bleja i zuja. Neka nam ovaj veliki čovek i akademik bude uzor kako treba prvo živeti, biti roditelj, pa ona biti uspešan.
Hvala piscu na poznanstvu koje me bodri i hrabri.
No comments:
Post a Comment