Saturday, October 22, 2011

Ludi Šeširdžija


Postoji poseban modni stil koji nazivam "Ludi Šeširdžija". Ležeran, opušten, maštovit i nikako nije nešto što se često može videti, jer za ovakav modni ukus morate imati puno duha i kreativnosti. Većina greškom ovaj stil brka sa pank modom, ali to su potpuno različite stvari.


Ovaj stilski ukus poseduju osobe po prirodi vesele i "neozbiljne", kako to okolina voli da etiketira s nekim negativnim kontekstom, ali za one čiji se duh nikada ne predaje i koji nikada ne posustaje. Ovakav odabir garderobe vrišti: "Drugačija/ji sam, pa šta"!



Originalnost svake vrste kod nas je devalvirana, shvatana kao ekstremizam. To su samo ljudi koje ne možete ukalupiti i ubaciti u šablone. Nije to ni ekstravagancija, već samo potpuna ležernost i želja za ne pripadanjem ni jednom modnom stilu.



Odbijanje da se utopimo u kolotečinu svakim svojim detaljem, različitost ma koje vrste iziskuje napor i to nije ni malo lako. Treba biti izrazito jake svesti o sebi kako bi se na plećima izneo teret usamljenosti u moru običnosti.


Sve te smele kombinacije čine dušu još življom i mlađom nego što jeste, iz takvih osoba, koje po pravilu imaju izrazito visok koeficijent inteligencije, isijava zadovoljstvo što uspevaju da upadaju svojom osobenošću u oči, verovatno i što po malo nerviraju okolinu.


Šareniliko i veselo, fenomenalno drugačije i smelo. Tako se najbolje može opisati moda Ludi Šeširdžija. Što življe boje, nespojive teksture, kao i neverovatno uklopljeni odevni predmeti. Hrabrost u svakom smislu te reči, jasna poruka.



Budite drugačiji i oduprite se drugima.

Friday, October 21, 2011

Poezija


Čitam naslove po novinama: Poezija je umrla! Ne daj Bože. Gde je sahranjena ako je tako i gde joj je grob? Činjenica je da je sve manje njenih poklonika, da je totalno devalvirana i da u brzini života, ogoljavanju svojih duša i intelekta, ljudi nemaju vremena za tanane osećaje i prefinjene niti koje poezija neguje i daje.


Odumiru nam osećaji, odumire nam jezik i siromaši svest i duhovnost. Treba shvatiti poeziju koja nosi neki prefinjeni pečat skraćenjem i odabirom reči, posebnim, pažljivim izborom nad kojim se treba zamisli, odgonetnuti slojeve značenja i misaonosti koja se u njoj krije. Ko će to danas da uradi? Obrazovanih sve manje, emotivnih još manje.


Ogoljavanjem našeg jezičkog izraza, a jezik je definicija čoveka, sveli smo svakodnevnu komunikaciju na 200 reči. Ta "ulična", kratka rečenica ušla je u sve razgovorne sfere, čak i u poslovnu. Zato je poezija totalno zaboravljena. Nema ko da je čita. Nema ko da je oseća i da se pronalazi u njoj.


Svakodnevno sa učenicima radim po neku pesničku analizu i kako koje generacije dolaze, pristiže ta naša lepa budućnost, bivam sve očajnija u pokušajima da dopre neki  segment te poetičnosti do njih. Njihov doživljaj Dučića, Šantića, Bajrona i Hajnea je krajnje alarmantan, smešan, tužan, prost, vulgaran i predstavlja ružnu stvarnost nad kojom se moramo zamisliti.


Savremene poezije je malo, verovatno iz razloga što nije profitabilna. Komercijalizovanost u svakom segmentu naše kulture što rađa laka štiva, bljutavu literaturu i sve manje čitalaca. Činjenica koliko naši mladi ne čitaju je nešto nad čim se moramo zamisliti. Činjenica da naši mladi ne žele i odbijaju svojevoljno rad na sebi je slika stanja društva i obrazovanja kod nas, jer ništa nije tako devalvirano kao obrazovanje i kultura. Mladima je smešan onaj koji ima sve petice, čita poeziju i svira violinu, on je verovatno nastran, ali zato onaj koji ima sve jedinice, po 100 neopravdanih i pije gajbu piva za noć je idol celog društva.


Vratimo peziju na velika vrata. Prvo u svoje živote, potom i u književnost. Vratimo osećaje koji se gube, kao i jezik i rečenica. Samo čitanjem pesama možemo čuti najlepše reči srpskoga jezika koje rađaju najlepšu književnost, reči koje će postati, nažalost, arhaizmi, jer se ne upotrebljavaju, izumiru. Ne dozvolimo da s poezijom nestane deo nas i naše suštine. Nemojmo je sahraniti.


Sunday, October 16, 2011

Hadersfild

Hadersfild Uglješe Šajtinca u Jugoslovenskom drmaskom pozorištu predstavlja vremeplov iz mog ugla posmatranja. Prisetila sam se vremena koje je bilo, koje bismo svi najradije zaboravili, vremena ratnih i posleratnih devedesetih godina prošloga veka.


Drama tridesetpetogodišnjaka, stišnjenih svojim malim životima koje jedva nose i svojim brigama koje ih svakodnevno more. Tako bliski nama. Svi smo iz tog vremena izašli oštećeni i duhovno obogaljeni. Glumci su to maestralno dočarali.

Uvodni deo predstave mi je bio pomalo degutantan. Previše psovki za moj ukus, rečenice proste, vulgarne i oštre. Govor definiše pojedinca, to jesmo mi. Psovke su najfrekventnije reči našega jezika, ali u momentu je zasmetala dominacija vulgarizama.



Glogovac je bio divovski moćan. Malo je reći da sam oduševljena. Valjda je aplauz cele sale na nogama bio dokaz za emociju koju nam je preneo. Nadam se da smo mu bar tako ukazali svoje divljenje. Ostali su bili jednako dobri. Vojin Ćetković je fantastično odigrao jednog od predstavnika generacije "večno izgubljenih duša" koja grabi za smislom života u nadi da će ga i naći. Okupljanje sa drugom iz Hadresilda posle jedanaest godina evocira njihove srednjoškolske dane, ali i sve njihove neostaverenosti i životne poraze. Zjapi pustoš, praznina i besmisao svakodnevice sa scene i pokazuje tragično srljane iz jedne u drugu grešku.


Porodični problemi, svesti izopačenih prazninom svog života, bezuspešno lečeni alkoholičar, sedamaestogodišnjakinja koja žuri da odraste i koju ismevaju, emigrant iz Engleske koji se ženi sa Poljakinjom i mentalno oboleli. Sve na jednom mestu i povezano u jednu tešku, iskrenu priču. Na kraju ludak ispada najnormalniji i najčasniji. To je život.


Srdačno preporučujem predstavu za sve one koji ne idu u pozorište samo da se zabave, već i dožive katarzu!


"Život je samo senka koja bludi, ubogi glumac
 Što se na pozornici za časak šepuri i kida
 A onda se više i ne čuje za nj i to je priča
 Koju ludak priča, puna buke i besa
 I koja ne znači ništa".                                    Vilijem Fokner-Buka i bes-